Мали пас Моки ишао је улицом коју није познавао. Због тога је био веома незадовољан. Није волео непознате улице. Jош само треба да се изгуби! Њушкао је свуда у потрази за познатим трагом. Али, ништа.
Лутајући срео је другог пса.
- Како се зовеш?
- Коки. А ти?
- Моки.
Два нова пријатеља кренула су заједно. Моки није више био изгубљен и никуда није ишао без Кокија. Исто тако, Коки се није раздвајао од Мокија. На улазу у парк срели су пса са великим репом.
- Како се зовеш?
- Доки. А ти?
- Моки, а ово је Коки.
И такоДоки никуда више није ишао без Мокија и Кокија, наравно ни Моки без Докија и Кокија као ни Коки без њих двојце. Били су нераздвојни! Убрзо су срели и четвртог пса, пса са тужним очима.
- Како се зовеш? Ми смо Коки, Моки и Доки.
- Ја немам имена.
- Оооо! Зачудили су се Моки, Коки и Доки. Нису знали шта да раде.
- Морамо да му дамо име, рекао је Коки.
- Свакако му треба неко име, замислио се Моки.
- Без имена ништа, одлучио је Доки.
Мислили су, мислили и ништа. Сва четворица су била тужна. Из оближње школе зазвони школско звоно.
- Ура распуст! Готова је школа, деца су викала, Јупиии!
- Ето имена! Јупи! узвикну Моки.
И тако су Моки, Коки, Доки и Јупи постали нераздвојни и Јупи никуда више није ишао без Мокија, Кокија и Докија, као ни Коки без ... па знате већ како иде!
